Недеља толеранције

  • Штампа

 

            Данас живимо у свету криминала, насиља и превара. Сваког дана у новинама и на телевизији читамо и слушамо о разним ружним догађајима. Нажалост, насиље и лоше понашање постоје и међу младима, посебно у школама. Питање је – ко је за све то крив?

            У жељи да прикрију своју несигурност, да постану важни и моћни, неки људи малтретирају друге, на туђи рачун стичу лажну популарност, а не схватају да и они могу да постану предмет нечијег подсмевања. Без обзира што мисле да су важне, такве особе су кукавице које се крију иза лажне маске. Немају осећаја за околину, другарство и пријатељство. Доказују своју моћ на рачун слабијих, мирнијих, а често им се придруже и кукавице, из страха да и они не постану предмет подсмевања.

            Свако људско биће има право на своје место под сунцем и на различитост од других. Лепа и умесна шала не смета никоме, а свако претеривање доводи до патње и бола, који остављају ружне трагове. Сви ми треба да се запитамо - да ли тако мало ценимо себе, па нам је потребно да понижавамо друге да бисмо показали да смо велики и јаки? Нико од нас не треба да чини оно што не би волео да други чине њему.

            Племенитост, разумевање и спремност да се помогне другоме, увек су биле одлике великих и ,,правих“ људи.

                                                                                                                     АЛЕКСА ЛАКИЋ, 8-2

                                                                                                                          

            Ја сам `99. годиште . За моју генерацију кажу да је послератна или ратна, непослушна и да је то све последица бомбардовања. Нисам сигурна да све то разумем, али једно сигурно знам – много је неправде.

            Наставници, родитељи, пријатељи ми стално говоре да ћу се целог живота сусретати са неправдом и да морам на то да се навикнем. Али ја то не могу. Не могу! Не могу да разумем да један осмак може да тражи новац или ужину од неког петака, не могу да верујем да седмак може да удари првака. Да ли то значи да и њега родитељи туку? Зашто и како неко ко је физички и психички јачи и , требало би паметнији, удара, малтретира и вређа неког мањег, слабијег и себи недораслог? Таква особа има проблем, јер о себи нема најбоље мишљење. Сигурно је пуна комплекса ниже вредности, те мисли да угрожавањем неког слабијег постаје јака. Али греши, много греши, као и оне девојчице и дечаци који се томе диве. Никада и никако то не иде тако, велики човек се не постаје на тај начин! Сви ћемо ми порасти и одрасти, али треба постати и остати човек – велики у души и срцу. Треба показати своју величину својим поступцима, лепим речима, васпитањем. Бићемо велики само ако будемо љубазни и толерантни према свима, а поготово према онима који су другачији од нас. Бићемо велики и ако покажемо разумевање за наше вршњаке. Бићемо велики ако оне који раде лоше ствари опоменемо да греше и упутимо их на прави пут.

            Надам се да моја генерација није изгубљена и знам да смо сви ми добри људи, само то морамо и сами да разумемо и да се тако и понашамо.

                                                                                                                 МИНА ПЕТРОВИЋ, 8-1

            Да ли сам уопште човек ако понизим било кога, био он мали или велики, физички, статусно, морално? Зар човечанство памти оне који понижавају, зар слави оне који газе све пред собом или уздиже људе који су учинили ма шта добро? Да ли циљ заиста оправдава средство? Да ли је ово питање постављено само да би из нас извукло лажну племенитост и уздигло нас, па макар само у нашим мислима? Пошто знам да ће свима одговор на ову тему бити: ,,Не“, одлучио сам да кажем нешто другачије.

            Да. Велики сам. Понизио сам друго људско биће и није ме срамота. Уздигао сам се толико да ни небо није више! И све то у мојој глави! Ја сам пун себе, ја немам савест, ја почињем сваку реченицу са ,,ЈА“. Да има мало човека у мени, одужио бих се томе кога сам, не мислећи, повредио. Да има мало човека у мени, не бих могао да спавам, имао бих подочњаке, као и сви јадници око мене, који раде са сузама у очима само да би преживели.

            Када се запитам шта ће бити када мене не буде, признам себи то да они бар живе за нешто, да се нечему, на крају крајева, надају. Ипак, у мени нема шта да се насекира и... утонем у сан. Иначе немам снове, али ноћас је другачије. Сањам о томе да је око мене све у боји, да сам љубазан према другима и да ме бар мало ,,готиве“. Али убрзо се будим. Касно је за све то. Навучем на лице онај бездушни, подругљиви осмех и идем да се наслађујем патњом других, надајући се да ће се сутра у мени родити нешто добро.

                                                                                                                 БАЛША ЋЕРАНИЋ, 8-1

            Већина људи сматра да је сензација када некога млађег од себе потцениш и понизиш. По мени, то се зове страх.

            Зашто се тако не опходимо према старијима од нас? Ако је неко млађи, не значи да га не треба поштовати и ценити. Прво би требало да се ставимо на место тог детета, па онда да видимо да ли би нама било пријатно. У свакој ситуацији се треба ставити на место оног другог, онда размислити, па правилно поступити. Потцењивањм слабијег од нас изазивамо му страх итрауме, а то је веома окрутно и злобно. Због тога деца и одрастају у насилне и лоше људе. Ако те неко увреди, немој му враћати увредама, већ на леп и културан начин попричај са њим. Немој имати исхитрене реакције. Никада се немој тући, јер је то оличење твоје некултуре, сиромашног говора и мало разума. Ако сматраш да си главни у друштву и много паметан када неког понижаваш – вараш се. То само показује твоју незрелост!

            Поента је да покушаш да никога не омаловажаваш и не потцењујеш. Тек тада неће нико ни тебе! И постаћеш велики човек!

                                                                                                          ЈОВАНА ЈОВАНОВИЋ, 8-1

            Неки људи користе већу физичку и емоционалну снагу да би повредили друге. Користе грубе речи како би исказали своје фрустрације и искалили бес на ,,лаке мете“.

            Такви људи се уздржавају од похвала, умањују заслуге других и величају себе. Увек знају шта је најбоље и не знају да су другачија гледања подједнако важна. Таквим људима, уствари, недостаје право самопоуздање и зависни су од туђих, лажних похвала.

Они људи који желе да истакну своју величину на рачун слабијих нису свесни да праве двоструку штету: ономе кога понижавају и самоме себи, несвесно, јер им тада ,,пада цена“ у очима поштених људи.

            Мада, можда неки и не могу то да схвате, јер ... имају само мали мозак у великој глави.

                                                                                                                          ЛУКА ЛЕКИЋ, 8-2

            Човек је живо биће, које за разлику од других бића има развијену психу и упућен је на другог човека. Он је мали у односу на цели свет, али неопходан за његово функционисање.

            Од рођења сам предодређен да будем велики. Рођен сам са 5 кг и 200 гр и са 60 цм дужине; моја мама се често нашали како су ме у породилишту звали ,,беба џин“, јер сам био убедљиво највећа беба тамо. Међутим, никада нисам желео да то искористим у неком физичком смислу. Моја висина нема никакве везе са мојим сном и начином размишљања.

Желео сам да будем и још увек то желим, да будем велики, али велики у свом знању. Сви смо једнако људи и као такви треба да будемо задовољни и срећни. Да ли бисмо постали већи ако повредимо малог? Мислим да о томе не вреди полемисати. Велики човек је онај који не види да постоје мали, већ да су сви исти и једнаки. Мислим да би тако требало да размишља сваки човек на овој нашој планети.

            Погазити малог је лако када си велики, али тада у глави оног паметног постајеш све мањи. Надам се да сам на добром путу да постанем човек са великим срцем за све људе!

                                                                                                                        УРОШ ТОМИЋ, 8-2